Драган Драгојловић: Из збирке СТАНИШТА

КАМЕНИ ПУТОКАЗИ

4.

Гледамо крв на камену. Њено памћење носимо кући. Краљица случаја отвара врата, Историја стаје на једну слику,
Али на Мишару,
На Куманову,
На Колубари, на Церу
Стало је поколење и смрћу обележило рођендан века.

Преговарачи на мировној конференцији умећу акта у кошуљице, склапају фасцикле, на клапнама исписују назив предмета, завезују јемственик, стављају печатни восак. Историчари оштре грађу, припремају доказе и противдоказе,
А осмех судбине тражи смејаче, завађаче,
Ноћ крадом силази и злослутно намигује оком.
Стражари држе пушке на готовс. Ми дрхтавих прста пишемо песме о смртном.


На праг долази олуја, огледа се на вратницама, чешља косу.

7.

С плоче на плочу, са камена на камен, преко словенских река и потока,
Низ ветар, уз ветар; преко траве, испод траве;
Са стадом, као стадо; са копљем, на врху копља;
Пукотином између Источног и Западног света,
Низ Мораве и Марице,
Преко Лаба и Ситнице.

Шта оста од дугих корака, од малих стопа, од смрти у слави кад Душан стиже
Сећајући се немања све до Немање.

А битка код Ангоре, а краљевићи и вазали,
А памет на заласку царства,
А мудре и немоћне главе код Раванице, харач у крви, фермани из Стамбола,
А љута Крајина, ускоци и хајдуци, Крађорђе,
Милошева кнежина, династија, узлети рођенданског века,
Гаврло Принцип и Drang nach Osten,
И вештачки брак краљеве кобиле са скотним временом.

Стопа на камену, запис у ветру
Стада које с времена на време изађе из брлога
И неуко, крвљу шара зидове моћних.



СЕЛИШТА НА ВИДИКУ

3.

Путујемо ка висовима. Са њих ћемо достигнути видике који из нас хоће да изађу.
Ко се сећа камена, сваке стазе? Да ли је могуће доживети још једном све, потезом свемоћног заборава?

Путујемо, и већ су Кућишта на видику. Не познајемо сваки детаљ. На Сопоћанима су отворена врата. У Милешеви Свети Сава спрема ђачке клупе за учионицу. Колубару у јуришу претчава коњска запрега. А Дечани, Високи Дечани? А неписмена Историја?

Висови се примичу. У Кућишту се назиру куће. Стижу и мртви.
Будућност још није стигла.

Историја је кукавица, саможива вечна књига. Позобала је нашу мисао, ал нама треба
Да рука наше прамајке другачију нам судбину пише тамо у сенци векова.

Коментари